Transakcionizam iznad kreacionizma i evolucionizma
U prošlosti našeg sveta, kao i u prošlosti bezbrojnih paralelnih svetova, sačuvano je obilje modela života. Da li ti modeli, sada kao i nekada, utiču na razvoj ljudi i njihovog ponašanja ?
Prema evolucionistima, razvoj organizama i ponašanja živih bića odvijao se prirodnom selekcijom, kroz slučajna otkrića metodom „pokušaja i grešaka“. Tim učenjem uglavnom je prevaziđeno shvatanje kreacionista, koji su verovali da se razvoj života odvijao po unapred određenoj „božanskoj promisli“.
Aktuelna ljudska civilizacija, kao i ljudske jedinke, u svojoj sadašnjosti tragaju za putevima opstanka i održivog razvoja. Koriste pri tom pamet i znanja, nauku, tehnološke i druge zapise o ranijim iskustvima. Da li, sem takvog racionalnog pretraživanja, ponekad koriste neposredan intuitivni uvid u modele sačuvane u prošlom vremenu?
Takav „intuitivni uvid“ dopušta naučna hipoteza „energetskog polja nulte tačke, kojim je sve u kosmosu povezano“ zasnovana na koncepta skalarnih talasa kao posebne vrste stojećih talasa sa kojima je eksperimentisao Nikola Tesla. Ovi talasi nastaju kada dođe do uzajamnog poništavanja energija i zaustavljanja dvaju elektromagnetnih talasa koji su suprotnog smera kretanja a u svemu drugom imaju istovetne karakteristike. Kako je po zakonima fizike našeg kosmosa energija neuništiva, pretpostavlja se da skalarni talas „ponire“ iz našeg u neki drugi paralelni svet (Hiper svemir), u kome ti zakoni ne važe. Iz tog hiper prostora „izbegli“ skalarni talas se verovatno može vratiti u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj prostornoj lokaciji. To dalje može značiti da postoje „skalarna energetska polja“ kojima smo okruženi i preko kojih se odvija komunikacija mnoštva živih svetova univerzuma.
Posredstvom polja nulte tačke mogle bi nam stizati poruke i pouke iz fundusa prošlosti, kao što glumcima na sceni, sufleri došaptavaju zaboravljeni tekst. Tu „šapćuću“ komunikaciju ilustrujem jednim davnim eksperimentom svog kolege i druga Predraga Vrtunskog:
... Ispitanicima je davao zadatak da otkriju i olovkom upišu put kroz lavirint nacrtan na papiru. Posle dosta lutanja po mnogim slepim putanjama koje ne vode nikud, ispitanici su postupno otkrivali liniju koja vodi od ulaza do izlaza. Papir na kome je za svakog ispitanika bio ucrtan istovetan „zadati“ lavirint je stavljan na staklenu ploču na vrhu jednog aparata sličnog grafoskopu. Ispod te staklene ploče nalazila se neka vrsta projektora kojim je mogao biti odozdo osvetljavan papir sa lavirintom.
Kad se projektor uključi na papiru se jasno vide svetle tačkice kojima se označava uspešna putanja kroz lavirint. Svetlina tih tačkica se mogla podešavati od maksimalne jasno vidljive, do nevidljive minimalne, tj. do jačine svetla ispod praga draži, i najzad do potpunog isključenja osvetljavanja. Dok je eksperimentalna grupa ispitanika rešavala svoj problem – lavirint, projektor je bio uključen na minimalnu svetlinu, a kontrolna grupa je rešavala svoj zadatak u režimu isključenog osvetljavanja. Dakle, pri radu kontrolne grupe putokaza nije ni bilo, a eksperimentalna grupa nije primećivala svetleće tačke jer je njihova svetlina bila ispod praga draži. Istraživač je zatim utvrđivao razlike između brzine rešavanja problema u eksperimentalnoj i u kontrolnoj grupi.Time je proveravano da li na naše voljne radnje pored percepcije koje smo svesni, utiče i supcepcija, tj. prijem signala kojih nismo svesni.