Ljudi svoja iskustva ili modele svog života iz sadašnjosti, neprekidno ostavljaju u prošlosti. Oni takođe neprekidno koriste svoja kao i tuđa ranija iskustva, pri rešavanju svojih aktuelnih egzistencijalnih problema. Takve transakcije između sadašnjosti i prošlosti omogućavaju ljudskim jedinkama preživljavanje i nadživljavanje, ali imaju i dublji smisao razvoja sveukupnog živog sveta.

Smisao života ili glavnu motivaciju ljudi nalaze u zadovoljavanju tri svoje osnovne pshološke potrebe - za autonomijom, za kompetencijom i povezanošću.

Autonomija se, pri tom, odnosi na sopstvenu kontrolu sopstvenih postupaka i odluka, dakle, na lični suverenitet ili samostalnost.

Kompetencija je efikasnost ili sposobnost u ostvarivanju ciljeve i savladavanju izazovnih zadataka.

Povezanost je uspostavljanje bliskih i podržavajućih odnosa s drugima.

Ima li ovaj individualni smisao života veze sa dubljim smislom razvoja sveukupnog živog sveta ?

Ako pojedinc uspešno reši neki svoj egzistencijalni problem, onda je to rešenje sačuvano u prošlosti kao model, koji bi nekada nekome mogao biti koristan.

Kao model koji bi mogao poboljšati nečiju kompetenciju u budućnosti. Slično je i sa događajima kojima je pojedinac pokazao visok nivo svoje autonomije, ili kojima je poboljšao svoju bliskost sa drugim ljudima.

Kao da svojim iskustvima učestvujemo na večno otvorenom konkursu za dobru životnu praksu

Smišljajući šta bi trebalo da činimo u svojim svakodnevnim problem situacijama, mi istovremeno dajemo svoj doprinos velikoj akumulaciji modela života, u prošlom vremenu. Uključivanjem u održavanje i razvoj čitavog živog sveta POSTAJEMO AKTER UNIVERZUMA ŽIVOTA. Time i naši životi u svojoj prolaznoj sadašnjosti dobijaju BESMRTNI SMISAO.

Ulogom „aktera univerzuma života“, mi postajemo nešto kao „mali akcionari“ koji doprinose ne samo dobrobiti nekih budućih ljudi, već INVESTIRAMO I U SVOJU BUDUĆNOST NA „ONOM SVETU“.

Kako bi to bilo moguće ? (Ako bi bilo moguće).

Pod pretpostavkom da je posle smrti naš „individualni subjektivitet“ očuvan, kao naša duša ili naš duh, on bi mogao posetiti ljude, mesta i događaje iz naše prošlosti. Mogao bi se „ulogovati“ u nas same od nekada, ali i u „seni“ naših bližnjih, tj. drugih ljudi sa kojima smo se voleli, ili mrzeli, sa kojima smo se pomagali ili borili. Zajedničku prošlost ne bismo mogli menjati, ali bismo se mogli uživeti i u radosti i u patnje koje koje smo drugima nekada pričinjavali. DOŽIVLJAVALI BISMO I SREĆU I NESREĆU NAŠIH BLIŽNJIH. Šta bi preovlađivalo, zavisi od toga koliko smo se nekada pridržavali principa „Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine !“ i „Ljubi bližnjega svoga kao sebe smoga !“ . Zavisno od toga, na onom svetu više bismo bili srećne senke u raju, ili bismo više patili u paklu.